Udruženje stanara doma ima ogromnu podršku i pomoć u radu od Ustanove Dom za odrasla invalidna lica.
Naš bilten "Pogledi"

Početna strana
O nama
Dešavanja
Predstoji...
Hronologija dogadjaja
Foto album
Video album
Drugi o nama
Korisni linkovi
Kontakt
Naš bilten

Facebook


Programske aktivnosti Udruženja od početka 2006. god. finansira MINRZS (Sektor za osobe sa invaliditetom)

 

Tekstovi iz drugih brojeva >>>

Iz biltena broj 6...

RAZGOVOR SA ...

Kažu da oči mnogo toga govore. To se izrazito uočava kod Dušice Milošević koja isto kao ranjena srna u snegu traži pomoć.. Ali isto tako njena borba sa svim nedaćama koje su je pratile kroz život. a bilo hi je napretek. Te iste oči znaju često da budu dve žarke žeravice.

Pogledi: Kada ti je bila najpotrebnija roditeljska ljubav, nisi je imala. Koliko je to uticalo na formiranje tvoje ličnosti?
Dušica: Od rođenja nisam imala roditeljsku ljubav, jer me je majka ostavila i dala u porodicu na čuvanje. Život u tuđim porodicama i po domovima mi je mnogo pomogao da postanem svoj čovek, i da se rehabilitujem mnogo bolje nego što se očekivalo od mene. Nemojte pogrešno da me svatite da je bolje živeti bez porodice nego sa porodicom, ali meni je tuga za porodicom dala snagu da se borim i prebrodim sve teškoće.

Pogledi:
Možeš li nakratko da se vratiš u detinstvo i ukretko nam ispričaš o životu i željama dok si boravila u Sokobanjskoj i «Braći Jerković»?
Dušica: Moje vraćanje u detinstvo mi mnogo teško pada, zato što su tada bile mnogo veće želje za porodicom. Želja da budem zdrava, da mogu da trčim, da se igram sa drugom decom. Najveća želja tada bila mi je da upoznam roditelje koje nisam poznavala. Ta želja se najviše odrazila kada sam otišla u Sokobanjsku, i gledala kako drugoj deci dolazi poseta i odlaze kući a ja nemam gde. Isto tako i u «Braći Jerković» samo što je u ovom slučaju moj boravak bio u porodici pa mi je bilo malo lakše, mada je i tu bilo teško kad pomislote da nema ko da vas obiđe, i kada znate da morate da trpite razna poniženja jer sam invalid a ujedno i odbačena od porodice.

Pogledi: Nažalost imaš dvostruko iskustvo, život u prihvatnim porodicama i život u ustanovama, koje je po tebi iskutsvo prihvativije i zašto?
Dušica: Ja sam i u prehdnom pitanju malo dala odgovor na život u prihvatnim porodicama, ali sad ću opširnije. Po mom iskustvu, mnogo je bolje živeti u Domu nego u porodicama za koje država plaća da bi se čuvali invalidi. Dom invalida ima veliku prednost , možeš da se rehabilituješ fizički i da stekneš svoje ja, da se boriš za svoja prava, dok je u prihvatnim porodicama to nemoguće ostvariti pogotovo ako si invalid.

Pogledi: Mlada si otišla u novu sredinu možeš se reči i u drugo govorno područje mislim na Makedonije. Koliko ti je trebalo vremena da se adaptiraš i prilagodiš novoj sredini?
Dušica: Kada sam napunila osamnest godina. otišla sam po prvi put u Dom za invalide u Makedoniju. Tada sam osetila šta znači dom i borba za sanostalan život, i teškoće za svoja prava koja su mi bila uskraćen u tuđim porodicama. Bio mi je potreban dug vremenski period oko pet godina, da shvatim da nema ko da mi pomogne da se borim za svoja prava i svoju ličnost, ako ja to sama ne uradim. Posle toga mi je bilo mnogo lakše da živim u sredini kojoj pripadam.

Pogledi:
Taman što se kaže kad si pustila korenje i stekla prijatelje, došao je raspad SFRJ. Morala si doći u Dom za stare. A sve što se mora jako teško pada. Da li su to tvoji najteži trenuci u životu?
Dušica: Posle raspada bivše Jugoslavije ja sam morala da se vratim u svoj rodni Kragujevac, gde sam bila smeštena u Gerentološki centar. To je za mene bio šok kada sam pomislila da trebam u svojoj trideset prvoj godini da živim sa ljudima koji su mnogo stariji od mene i koji nerazumiju moju bolest. Ali sam se brzo navikla jer sam znala da nemam gde i da moram tu da ostanem. Nisam to toliko tragično shvatila, jer je bilo i težih trenutaka u mom životu.

Pogledi: Imaš dosta iskustva o životu po domovima. Možeš li da nam kažeš nešto o našem domu, sobzirom da je ovaj dom prvi dom ovakve vrste u Srbiji ?
Dušica: Kada sam trebala da pređem u ovaj Dom, prva pomisao mi je bila da neću biti primljena. Za mene je ovaj dom nešto najbolje od svih domva u kojima sam bila. Uslovi su fantastičmi. Želela bi da u Srbiji ima više ovakvih namenskih domova.

Pogledi: Primetila sam da mnogo voliš knjige. Da li ti je ta ljubav pomogla da pronađeš sebe?
Dušica: U mom teškom životu najviše su mi pomogli knjiga i televizor. Te dve stvari su mi pomogle da pobedim sve teškoće, i oformim svoju ličnost.

Pogledi: U životu se mnogo mašta. No, želje su jedno a realnost sasvim nešto drugo. Šta je tvoja najveća želja?
Dušica: Pitala si me šta mi je najveća želja. Posle toliko godina mog gorkog životnog iskustva izgubila sam smisao za želju. Kada sam uvidela koliko sam želja imala , a da se nijedna nije ostvarila nestale su sve želje u meni.Ali imam želju koja se neodnosi na mene, a to je .da sve buduće generacije invalida bolje i srećnije žive i da neprođu ovo što sam ja prošla.

Pogledi: Za kraj imaš li neku poruku za sve naše čitaoce.
Dušica: Moja poruka je . Da se što više slažemo i budemo složni u našim zahtevima, kao i da zajedničkim snagama pobedimo nepravdu.

Razgovor vodila:
Zorica Filipović

 

 

 
   

Likovna kolonija

 

Kreativna radionica "Vredne ruke"

10 %

Web-prezentacija Draženka Mitrovića

PRIJATELJI UDRUŽENJA
- DONATORI -

QUADRA GRAPHIC

NBS

JASMIL doo ARILJE
JASMIL doo ARILJE

Pepsi

Knjaz Miloš

Coca-Cola

Tehnomarket

 

 

Webmaster:
Ljubica Muzički
Design:
Željko Mićić
zeljkobg@gmail.com

Home   O nama   Dešavanja   Predstoji   Foto album
Drugi o nama   Korisni linkovi   Kontakt   Naš bilten"Pogledi"

 
Zahvaljujemo Ministarstvu rada i socijalne politike (Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom) koje nam je omogućilo izradu web prezentacije.