Udruženje stanara doma ima ogromnu podršku i pomoć u radu od Ustanove Dom za odrasla invalidna lica.
Naš bilten "Pogledi"

Početna strana
O nama
Dešavanja
Predstoji...
Hronologija dogadjaja
Foto album
Video album
Drugi o nama
Korisni linkovi
Kontakt
Naš bilten

Facebook


Programske aktivnosti Udruženja od početka 2006. god. finansira MINRZS (Sektor za osobe sa invaliditetom)

 

Tekstovi iz drugih brojeva >>>

Iz biltena broj 5...

RAZGOVOR SA ...

Svetlana Jovanović ''Ceca'' mada ne voli da je tako zovu, kod kuće je zovu Ljilja pa tako dolazi do zabuna. Skoro je ceo život kao invalid provela kod kuće u selu Milorcima kod Uba. Njeni roditelji, a naručito otac Žika diskretno je usadio radne navike i odgovornost, što ovde u domu isplivava na površinu. Mala bi bila domska radna terapija da bi stalo njeno štrikanje,heklanje i vez koje je do sada uradila.

Pogledi: Ti si jedna od retkih koja je hrabro odlučila da promeni svoj način života. Šta je to što te je podstaklo da posle toliko godina provedenih kući kao hendikepirana osoba dođeš u dom. To je krupan korak,zar ne?
Ceca: Negde u podsvesti sam imala potrebu ka osamostaljenju, ali verovatno nisam imala dovoljno snage i hrabrosti da to učinim. Još iz mlađih dana mi je bila želja da odem u ustanovu ovakvog, tipa, bez obzira što je moja porodica bila protiv toga. Neznam da li je to krupan korak jer koračala nisam, samo znam da je život borba.

Pogledi: Da li misliš da invalidi u mlađim godinama treba da se odvoje od kuće po cenu velikih odricanja i zašto?
Ceca: Moje lično mišljenje je da se treba boriti za svoje ''Ja'' kako u porodici tako i u društvu. Međutim u porodici je to mnogo teže, jer većina porodica smatra da zna šta nama treba. Mišljenje naših bližnih je da nam pružaju ono što nam je neophodno. Zato smatram da što si mlađi to je bolje.Za takvu odluku.

Pogledi: Svoje detinstvo i mladost provela si kod kuće, to jest među zdravima. Tek u svojim srednjim godinama u Rehabilitacionom centru u Valjevu susrela si invalide i njihova iskustva. Koliko je to dobro ili loše ostavilo traga na tebe?
Ceca: Odlazak u Rehabilitacioni centar u Valjevo možda je bio presudan u mom životu. Tamo sam spoznala istinu života invalida, svemu tome mogu da zahvalm osoblju centra,jer su mi ulili veliko samopouzdanje da svaki invalid ima pravo na svoj život.

Pogledi: Ti si došla među prvima u dom. Kako si zamišljala sve ovo i da li si zadovoljna?
Ceca: Samim konforom doma sam zadovoljna, jer je sve prilagođeno nama. Međutim, isto tako mislim da je lokacija doma smišljena kao totalna izolacija baš zato što smo mi invalidi.

Pogledi: Prošlo je dve godine kako si u zajednici sa Brankom.Možeš li nam reći šta je to presudilo da se odlučiš na takav korak. Koliko treba poštovanja,ljubavi, tolerancije i umešnosti da jedna takva veza funkcijoniše?
Ceca: Valjevo je grad koji najviše volim. Brankov dolazak u dom i moje saznanje da je Valjevac, u meni se rodila želja da mu odmah priđem i da mu pomognem da što bezbolnije prihvati dom. Iz svega toga se rodila ljubav koja je doprinela da stupimo u zajednicu u domu. To traje već dve godine i ja sam zadovoljna.

Pogledi: Svako od nas ima nekog ko nam je mnogo značio u životu, i podržavao nas da postanemo to što već jesmo. Kakva je situacija kod tebe?
Ceca: Pored svih članova porodice koji su mi davali podršku, na mene je najveći utisak ostavila moja tetka Milena. Iako smo živele udaljeno jedna od druge njena podrška je uvek bila bitna za mene,njenom pažnjom i vrlinom.

Pogledi: Primetila sam da mnogo voliš kuhinju,da li je to ljubav iz mlađih dana ili nešto sasvim drugo?
Ceca: Ljubav prema kuhinji nasledila sam od majke. Posmatrajući nju naučila sam kako se priprema. Dolaskom u dom pružila mi se šansa da svojem društvu pružim zadovoljstva domaće kuhinje.

Pogledi: Da li si imala neostvarenih želja i koja je?
Ceca: Jedna od želja bila mi je da postanem psiholog, jer volim ljude. Smatram da je umešnost komunikacije sa ljudima jako bitna. S obzirom da nisam imala mogućnosti da pohađam školu, sve je ostalo na prevelikom uloženom trudu i želji.

Pogledi: Život je pun događaja bilo lepih ili ružnih. Postoji li neki događaj koji bi podelila sa nama?
Ceca: Jedan od najsrećnih događaja za mene je svakako trinaesti mart 1999.godine, jer toga dana se rodio moj bratanac Branko. Taj srećan trenutak sam podelila sa svojim prijateljima u domu.Branko raste u mislima sa nama, a sad već pričamo i telefonom.

Pogledi: Za kraj imaš li poruku za sve nas?
Ceca: Smatram da svaki invalid treba sebi da nametne obavezu radom, nikako pasti na sažaljenje. Moj moto je uvek bio:
''Ja mogu, jer želim''

Razgovor vodila:
Zorica Filipović

 

 
   

Likovna kolonija

 

Kreativna radionica "Vredne ruke"

10 %

Web-prezentacija Draženka Mitrovića

PRIJATELJI UDRUŽENJA
- DONATORI -

QUADRA GRAPHIC

NBS

JASMIL doo ARILJE
JASMIL doo ARILJE

Pepsi

Knjaz Miloš

Coca-Cola

Tehnomarket

 

 

Webmaster:
Ljubica Muzički
Design:
Željko Mićić
zeljkobg@gmail.com

Home   O nama   Dešavanja   Predstoji   Foto album
Drugi o nama   Korisni linkovi   Kontakt   Naš bilten"Pogledi"

 
Zahvaljujemo Ministarstvu rada i socijalne politike (Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom) koje nam je omogućilo izradu web prezentacije.