Udruženje stanara doma ima ogromnu podršku i pomoć u radu od Ustanove Dom za odrasla invalidna lica.
Naš bilten "Pogledi"

Početna strana
O nama
Dešavanja
Predstoji...
Hronologija dogadjaja
Foto album
Video album
Drugi o nama
Korisni linkovi
Kontakt
Naš bilten

Facebook


Programske aktivnosti Udruženja od početka 2006. god. finansira MINRZS (Sektor za osobe sa invaliditetom)

 

Tekstovi iz drugih brojeva >>>

Iz biltena broj 32...

Razgovor sa...

Zorica Filipović je rođena 20.08.1976. godine, iz Radmilovića je, opština Knić.
Kao dete obolela je od cerebralne paralize i od tada traje njena životna borba. Osnovnu školu završila je u Sokobanjskoj, a srednju, pravno-birotehničku u Podgorici. Nakon završetka srednje škole i kraćeg boravka kod kuće, od decembra 2000. godine je u Domu. Od samog dolaska u Dom Zorica je vrlo aktivna u svim domskim i vandomskim aktivnostima, verujem da dnevno pređe i po nekoliko kilometara u Domu, obavljajući svoje svakodnevne obaveze. Ono što je najvažnije istaknuti je, da je Zorica veliki čovek i prijatelj i uvek je spremna da da sve od sebe i pomogne.

            Pogledi: Kakva su tvoja iskustva iz najranijeg detinjstva, budući da si dosta vremena provela u Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju u Sokobanjskoj?

            Zorica:  Rođena sam sa cerebralnom paralizom, a u Sokobanjskoj sam provela 15. godina, više od pola svog  života, gde sam  završila osnovnu školu. 
Smatra se da je detinjstvo najbezbrižniji deo životnog doba, mada to nekad baš i nije tako.
Naime, u kolektivnom načinu života, sticajem okolnosti prinuđeni ste da se osamostalite, odnosno, vodite brigu sami o sebi, pa i snosite posledice. Jednostavno, odrastete pre vremena, a da toga i ne budete svesni.
Naučili su me da nesebično pomažemo jedni drugima i delimo sve što imamo. Međutim, realnost  je sasvim drugačija, trebalo je dosta vremena da svahtim da u životu nije sve baš tako, kako su me učili.
Rado se setim svog detinjstva, održavam kontakte sa dragim ljudima, koji su bili uz mene, kad mi je bilo najteže. Neverovato koliko je svet mali, neke od drugara iz detinjstva sam ponovo srela.

            Pogledi: Kako si se odlučila da nakon osnovne škole, nastaviš dalje sa školovanjem u Podgorici i da li si imala nečiju podršku?

            Zorica:  Želela sam da nastavim dalje sa školom, ali isto tako sam znala da je od želje do realnosti trnovit put. Vodila sam pravi mali rat sa samom sobom. Svesna činjenice da roditelji nisu u mogućnosti da me dalje školuju, obratila sam se svojoj razrednoj, Biljani Minić, nastavnici matematike, koja mi je jako puno pomogla. 
Uputili su me u Zavod za profesionalnu rehabilitaciju u Podgoricu. Naravno, Opština Knić, kojoj inače pripadam je prihvatila da finansira moje školovanje. Bila sam presrećna. Period od septembra 1994. do juna 1998. godine provela sam u Podgorici, gde sam završila srednju Pravno-birotehničku školu.
Iz Podgorice nosim divne uspomene, čiji trag nikad neće da izbledi.

            Pogledi: Imala si mogućnost da izabereš da živiš kod kuće, ili u Domu. Šta je bilo presudno da doneseš odluku da dođeš u Dom, a šta je moglo da presudi da odluka bude drugačija?

            Zorica:  Nerado volim da pričam o tome. Mislim da je moja mogućnost izbora, da živim u Domu ili kod kuće prividna. Najduži period koji sam provela kod kuće je dve i po godine, od završetka srednje škole u Podgorici, do dolaska u Dom. Kada ste svesni da ste osoba sa invaliditetom u maloj seoskoj sredini, punoj predrasuda, gde vam apsolutno ništa nije dostupno, kažemo vreme će učiniti svoje i sredina će se naviknuti na vas. Ali šta činiti? Kada shvatiš da ne poznaješ sopstvene roditelje, niti oni poznaju vas i vaše  potrebe. Odlučila sam se da dođem u Dom za moje dobro, pre ili kasnije, to me je čekalo. Nisam pogrešila što sam došla u Domu, život u njemu je pun borbe pa i pozitivne energije. Ranije, zbog predrasuda prema Domu, ljudi sa strane iz neznanja kako mi u njemu živimo, sažaljevali su nas, ali kad nas upoznaju, mnogima postajemo uzori zbog svoje borbenosti.

            Pogledi: Šta je po tvom mišljenju potrebno osobi sa invaliditetom da bi mogla da živi "normalno" van Ustanove, naravno imajući u vidu našu trenutnu situaciju. Da li je to podrška društva, porodice, individualno angažovanje, ili nešto drugo?

            Zorica:  Da bi osoba sa invaliditetom (OSI) mogla da živi "normalno" van Ustanove, potrebno je da se usklade mnoge stvari. Podršku društa još uvek nemamo u dovoljnoj meri. Ideja o integrativnom modelu življenja OSI uz servis personalnih asistenata je sjajna, ali još mnogo vremena će proći da to kod nas u potpunosti zaživi i da bude dostupno svim OSI, ma gde oni živeli i čime se bavili.
Podrška porodice iz mog ugla je mač sa dve oštrice. Zapravo s jedne strane roditelji nas svojom ljubavlju i brigom prezaštite i tako nas nesvesno stave u pasivu, ali šta kad njih ne bude, odjednom se nađete kao brodolomac na pustom ostrvu sa pitanjem, šta sada?
S druge strane strašno je kada nas roditelji iz neznanja, straha, razočarenja... odbace samo zato što smo OSI i ostave vas na milost i nemilost kako se ko snađe.
Razlike je uvek bilo i biće, to je sasvim normalna stvar.
Mislim da je individualno angažovanje svake osobe, bilo da je ona OSI ili ne, vema bitno. Potrebno je da ima mogućnost izbora gde želi da živi i radi, bilo da je to Dom ili kuća.

            Pogledi: U Domu si upoznala Duleta, živite zajedno i lepo se slažete. Kako vaša veza funkcioniše u kolektivnim uslovima. (Kako kolektivni uslovi života utiču na vašu vezu)?

            Zorica:  Da, sa Duletom živim zajedno već tri godine. Zamislite, za sve je kriva samo jedna obična kafa. Iskreno, moram priznati da ovakva jedna zajednica traži mnogo više odgovornosti, tolerancije i razumevanja nego što i sami  možete predpostaviti. Primera radi, u običnim zvaničnim, ili nezvaničnim vezama ljudi van Doma, svako ima svoj posao, prijatelje, dok smo mi dvadeset četiri sata zajedno i nekako smo kao pod lupom, jer jedni drugima upoznamo sve vrline i mane. To ipak ima svoju posebnu draž, jer nam nikad nije dosadno.

            Pogledi: Često se OSI, pod uticajem svakodnevnih problema prepuste jednoj pasivnoj poziciji posmatrača ili onih kojima je potrebna pomoć. Kako si ti uspela da se izboriš sa tim?

            Zorica:  Mislim da dosada može da bude najveći neprijatelj čoveku. Oduvek sam znala da moram da se trudim sama za sebe, jer jedino tako ću opstati. Naravno, nije to uvek bilo lako, ali borba je bila moj izbor.
Znate, vrlo je nezahvalno u koliktivu biti aktivan, pasivci tj. posmatrači sa podsmehom gledaju na vaše angažovanje uz konstataciju - vidi je, radi, šta će ti to. Ranije mi je to smetalo i stalno sam se pravdala. Više se ne obazirem, svakom je pružena mogućnost da izabere način, kako će isplanirati svoje vreme i u skladu sa svojim izborom biva zadovoljan ili ne.
 
            Pogledi: U kojim aktivnostima si se angažovala i kako uspevaš sve da uskladiš?

            Zorica:  Pa, ima dosta toga. Od samog početka sam u redakciji našeg biltena "Pogledi", gde smo svi amateri. Zajedničkim snagama prevazišli smo određene poteškoće u nabavci materijala, tako da " Pogledi" uspešno izlazi pet godina na šta sam veoma ponosna.
U okviru radne terapije radim na fotokopiru.
Već tri godinme u našem Domu postoji Udruženje stanara Doma, koje je uradilo par sjajnih projekata. Nekako, sasvim slučajno okušala sam se i u nevladinom sektoru i ne ide mi loše.
Sarađujem i sa srodnim organizacijama van Doma, jer jako je bitno održavati kontakte i širiti krug svojih saradnika, nikad se ne zna kad vam ko može pomoći.
Uspevam sve da uskladim, naravno nekada se i umorim, što je potpuno normalno. Ali kada vidite rezultate vašeg rada, to ipak bude onaj slatki umor.

            Pogledi: Kakvi su ti planovi, možda neostvarene želje ili ono čemu težiš?

            Zorica:  Velikih planova i nemam, pa samim tim i velika razočarenja su me zaobišla.
Ono što ponekad poželim je da naučim osnovne korake računovodstva, jer me rad sa brojevima odmara. Ono čemu zaista težim je da OSI malo više poštuju i uvažavaju različitosti među sobom. Mi smo jedna velika porodica, hteli to priznati ili ne, a najbolji pokazatalj za to su zajedničke akcije, gde se različitosti svedu na minimum, jer ništa nama bez nas samih.

            Pogledi: Koliko si zadovoljna onim što si postigla i da li bi nešto menjala?

            Zorica:  Uvek se može više. Naravno da sam zadovoljna onim što sam postigla za jako kratko vreme, jer nikoga nisam imala iza sebe. Naravno, dosta sam postigla zahvaljujući tome kao i   nesebičnoj pomoći i podršci mojih prijatelja, koji su računali na mene i srećna sam što ih nisam izneverilila.
 
            Pogledi: Šta je to što te pokreće i motiviše u životu?

            Zorica:   Pokreće me rad, a motiviše mogućnost što mogu da pomognem drugima i dokažem da invalidnost nije izgovor za nerad, ali i iskreno prijateljstvo. Poverenje se teško stiče, a lako gubi.

                                                        Razgovor vodila
                                                         Tanja Vojvodić

 

 

 

 
   

Likovna kolonija

 

Kreativna radionica "Vredne ruke"

10 %

Web-prezentacija Draženka Mitrovića

PRIJATELJI UDRUŽENJA
- DONATORI -

QUADRA GRAPHIC

NBS

JASMIL doo ARILJE
JASMIL doo ARILJE

Pepsi

Knjaz Miloš

Coca-Cola

Tehnomarket

 

 

Webmaster:
Ljubica Muzički
Design:
Željko Mićić
zeljkobg@gmail.com

Home   O nama   Dešavanja   Predstoji   Foto album
Drugi o nama   Korisni linkovi   Kontakt   Naš bilten"Pogledi"

 
Zahvaljujemo Ministarstvu rada i socijalne politike (Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom) koje nam je omogućilo izradu web prezentacije.